Музика

Музика (грчки: mousike - уметност муза) је уметност стварања уређених односа између тонова. Музика има три основна елемента:

Реч музика може да означава:

Уметност тонова: уметност креирања тока акустичних догађаја (Да ли се интересујете за музику или за сликарство?)
Музичка дела (Моцартова музика, музика Битлса, музика за клавир, камерна музика и сл.)
Репродукцију музичких дела (Хајде да слушамо музику...)
Врста музике (поп-музика, рок-музика, техно-музика, реп-музика'')
Пријатне звуке (Музика лишћа дрвећа...)

Музика може бити:

Жива музика: певајући и свирајући музичке инструменте.
Певање и свирање уз већ снимљену музику.
Жива музика која долази из даљине, на пример радио.

Одређенији приступ музици; материјал музике

Музика је уобличено време (за разлику од сликарства које уобличава простор). Музика се може доживети само у току времена. Из тог разлога музика по дефиницији мора да има ритмичко уређење свог сировог материјала (тонова). Сем помоћу ритма, музика може бити уређена помоћу мелодије (редослед различитих висина тонова) и хармоније (истовременост одређених висина тонова).

Тачна дефиниција шта музика јесте а шта није, није могућа. Није обавезујуће да музику прави човек, поготово ако хоћем да узмемо у обзир пев птица и сличне звукове из природе. Безбрижно звиждање, звуци кретања локомотиве као и штимовање инструмената су други гранични случајеви код којих је сваки покушај постављања оштре границе између музике и "не-музике" немогућ. На крају крајева, авантгардни композитори 20. века су сасвим свесно померали границе музике тако што су сасвим одрекли да обликују ритам, хармонију а камоли мелодију; у концертним салама су пуштали снимке звукова из свих могућих животних области, као и звуке створене помоћу генератора случајности (алеаторика) а неретко је и тишина декларисана као музика (Џон Кејџ)

Наука о музици

Наука о музици и њене дисциплине обрађују са научне тачке гледишта настанак и развој музике (историја музике), њене стваралаце - композиторе, њихова дела и извођаче (оркестар) као и музичке инструменте.

Даљи правци истраживања музике су теорија музике која анализира музику и даје упутства за њено компоновање, и њена краљевска дисциплина хармонија као и музичка социологија и музичка психологија.

Музичке дисциплине се могу грубо поделити у три групе:

систематске музичке дисциплине: музичка социологија, музичка естетика, музичка акустика, музичка педагогија, музичка психологија, етномузикологија
примење музичке дисциплине: музичка критика, познавање музике, конструисање инструмената
историјске музичке дисциплине: познавање инструмената, нотације, слога, музичких извора, иконографија, стилистика, пракса извођења музике

Врсте, форме, жанрови и стилови

Са систематизацијом музике по интерсубјективним критеријумима се баве дисциплине познавања врста музике и музички облици (види врсте и облици музике) као и стилистика (види стилски правци музике).

Наука о музици је направила више димензија уређења, од којих су неке са више а неке са мање успеха примењене.

По врсти извођача се дели на:

По њеној вредности:

По географском месту настанка:

европска музика (стара и савремена музика)
егзотична музика

По њеној сврси коју чини:

функционална музика, од литургијске музике преко филмске па до музак
аутнономна музика, музика која се компонује ради себе и као таква се и изводи

По религиозној мотивацији:

сакрална или литургијска музика, на пример корали, црквене песме, литургије, мисе, оратуријуми итд.
профана музика одн. светска музика

По количини извођача:

Композитори

Домаћи
Аустријски/Немачки
Италијански
Француски
- Морис Равел
- Хектор Берлиоз
Грчки
- Микис Теодоракис

Музичка педагогија

клавирски педагози

Извођачи

Види још